Историја и светиња
О манастиру
✠ Манастир Дужи посвећен Покрову Пресвете Богородице налази се десетак километара југо-западно од Требиња са десне стране магистралног пута Требиње – Дубровник.
Историја овог манастира прати се у историјским изворима од 1694. године када манастир Тврдош, због разарања и страдања од млетачке и отоманске власти, престаје да буде, а манастир Дужи постаје, црквени и просветни центар Херцеговине. Тада митрополит Саватије Љубибратић са једним бројем монаха одлази у Херцег Нови, а други дио монаха заједно са митрополитом Нектаријем Зотовићем долази у Дужи, са надом да ће се што прије вратити у свој манастир Тврдош и опет га оживјети. До краја 17. вијека манастир се спомиње као метох манастира Тврдош. У Дужима је тада била једна мала црква посвећена Св. Пантелејмону, за коју нема тачних историјских података из којег периода потиче. Преласком монаха из манастира Тврдош у Дужи, пренесена је митрополитска столица која је била у манастиру Дужи све до пада Пећке Патријаршије 1766. године. У манастирима Тврдошу и Дужима изабрано је 25 српских митрополита. Последњи међу њима кога је именовала Српска Пећка Патријаршија био је Стефан Милутиновић, који је столовао до 1777. године у Дужима где је и сахрањен иза олтара манастирске цркве и чији се гроб и данас ту налази. Из тог периода потичу два бронзана свјећњака израђена у Венецији 1777. године који и данас стоје у манастирској цркви. Свијећњаке је Душком јеромонаху Симону Куртовићу поклонио његов брат, познати трговац у Трсту. Од 1888. године, послије периода грчких епископа из Цариграда – фанариота, поново се за херцеговачке митрополите бирају Душки монаси Леонтије Радуловић, Серафим Перовић… Јеромонаси манастира Дужи вршили су често дужности пароха у Дубровнику, Мостару, Сарајеву и Трсту. Многи православни Дубровчани сахрањивани су у Душком манастирском гробљу. Из Тврдоша у Дужи, са тврдошким братством, пренесена је и манастирска слава, Успеније Пресвете Богородице. Када је Тврдош 1992. године опет оживио доласком епископа Атанасија Јевтића, слава је враћена матичном манастиру, а Дужи су наставиле да славе Празник Покрова Пресвете Богородице, коме је и посвећен манастирски храм.
Манастир Дужи на старој фотографији
Бронзани свијећњак из 1777. године
Од времена српских херцеговачких митрополита 19. вијека у манастиру се упоредо водио интензиван црквено-молитвени живот као и борба за слободу, будила се национална свијест и борба за свој национални идентитет. Херцеговачки устанци под вођством Луке Вукаловића, везани су управо за манастир Дужи и његове монахе, посебно архимандрита Мелентија Перовића, који су своју вјеру бранили крстом, сабљом и пером. Након сваког од три устанка (1857, 1861. и 1875. г.), манастир је страдао, а конаци су рушени и спаљивани. Опис ових догађаја можемо наћи код Душког монаха и архимандрита, Нићифора Дучића, српског духовника, познатог историчара, хероја из ратова за ослобођење широм српских земаља. Након ових устанака у манастиру се десио један велики пожар 1886. године, који није много оштетио храм, али јесте конаке. Аустроугарска царевина, која је у то вријеме окупирала Босну и Херцеговину, додјелила је манастиру одређену суму новца, од које су зидани конаци на западној страни од храма и архитектонски припадају типу грађевина карактеристичних за аустроугарски период и крај 19. вијека. Као успомена на тај гест тадашње власти, остала је бронзана плоча са изливеним ћириличним текстом којим се исказује захвалност цару Фрањи Јосифу.
Бронзана плоча са ћириличним натписом
Камена плоча са натписом
Садашња црква подигнута је 1855. године. У времену грађења, представљала је највећи храм саграђен у Херцеговини. Црква, као архитектонски објекат, задржала је своја почетна градитељска обиљежја до данас. Игуман Евстатије Дучић је након чудесног исцјељења Сава Куштрова, које се десило у манастиру Дужи, успио да добије дозволу за изградњу данашње цркве. Изнад надвратника улазних врата налази се исклесана камена плоча, на којој пише да је овај храм сазидао настојатељ Евстатије Дучић, са братијом и православним хришћанима. Храм својим спољашњим изгледом припада типу једнобродних грађевина, док је његова унутрашњост тробродна базилика са једном апсидом на источној страни и са звоником-преслицом на западној страни. По казивању тадашњег руског конзула Александра Гиљфердинга, царица Марија Александровна, из породице Романових, поклонила је велико звоно на звонику 1860. године и то је било прво звоно које је зазвонило у Херцеговини после Косовског боја, које се и данас чује до Требиња. Црква има старински кров од камених плоча, архитектонску одлику типичну за подручје Херцеговине.
Апсида манастирске цркве
Звоник-преслица са звонима
Након што је подигнут храм, тачније 1856. године, Нићифор Дучић и Серафим Перовић, монаси образовани на Београдској богословији, оснивају школу, која је уједно и најстарија школа у Херцеговини. Значај и утицај ове школе био је велики за Требињско подручје, јер су се у њој школовале бројне генерације ученика. Школа је обновљена 1903. године и коришћена је као школски објекат све до II Свјетског рата, а зграда се налази и данас у склопу манастирског комплекса.
Манастирски конаци
Између два свјетска рата (1922-1941. г.), братство манастира чине руски монаси из Царске Русије. Били су омиљени у српском народу на требињском подручју. Године 1935. они су осликали зидове цркве новијим руским стилом, али нажалост, тај живопис није очуван. На почетку II Свјетског рата, јануара 1942. године, тројица руских монаха: Евгеније, Михаило и Петар – мученички су пострадали, а манастир је опљачкан и опустошен. Њихови гробови налазе се у сеоском гробљу близу манастира.
Након II Свјетског рата у манастиру борави војска ЈНА, након чега Епископ Захумско-Херцеговачки, Владислав успјева да све манастирске објекте врати Цркви. На службу у манастир Дужи 1958. године долази млада искушеница, а потом и игуманија манастира Дужи, мати Теодора. Она је, заједно са својим сестрама, дугогодишњом борбом за обнову манастира још више учврстила ову Тврђу Православља у овој древној хришћанској Хумској земљи, Херцеговини и Приморју. По њеном свједочењу, када је дошла у манастир Дужи није затекла ништа осим пустих зидова, све је било опустошено и опљачкано. Једино што је затекла била су три црквена звона и прободено Христово Распеће на иконостасу, једина успомена на убијене Русе, које и данас свједочи о тим тешким временима за Цркву.
Само годину дана послије доласка у Манастир игуманије Теодоре, када је манастир постао женски, архимандрит Никодим Бркић израдио је иконостас, који је био у цркви до 1996. године. Тада је на стару камену олтарску преграду стављен нови изрезбарени иконостас, рад и поклон из братске Православне Грчке. Овај иконостас красе двери које су рукодеље Острошког и Тврдошког јеромонаха Георгија Мирковића.
Иконостас манастирске цркве
Унутрашњост цркве раскошнија је него њена спољашњост. Живопис потиче из новијег времена (1997-2006), када је обнављан храм доброчинством ктитора Милана Пешута из Љубиња. Насликао га је у фреско-техници умјетник Гаврило Марковић из Београда, по узору на монаха и живописца Георгија Митрофановића, који је осликао и Пећку Патријаршију, Студеницу, Милешеву, Завалу, Добрићево…
Живопис у своду храма
Живопис у припрати храма
Од драгоцјености, у манастиру се налази честица Часнога Крста, честица моштију Св. Нектарија Егинског, грчког светитеља и исцјелитеља и дио одежде Св. Јована Шангајског.
Ковчежић са моштима Св. Нектарија Егинског
Икона Покрова Пресвете Богородице
Манастир Дужи се налази на граници са Хрватском, а поред манастира налазила се велика војна касарна бивше војске ЈНА. У задњем рату 1992-1995, Манастир Дужи био је директно угрожен артиљеријским гранатама са хрватске стране, из правца Дубровника. Молитвеним заступничким Покровом Пресвете Богородице, манастир није претрпио ни најмању штету, а сестринство на челу са мати Теодором није напустило ни у једном моменту манастир. Након упокојења игуманије мати Теодоре 2015 г. манастир Дужи је поново враћен, након 325 година, као метох манастиру Тврдош и тако је манастир Дужи својим свједочењем и опстајањем кроз тешке историјске прилике XVIII, XIX и XX вијека био залог обнове свог матичног манастира. Редован литургијски живот, кроз сву страдалну историју ове светиње никада није прекидан, а настављен је и данас.
✠ Слава Богу за све! ✠
Звона манастирске цркве
Натписи на звонима
Лијево звоно
Ово звоно прилажу Цркви Успенија Свете Богородице у Манастиру у Дужима, чланови фирме „Димитрије Перовић“ приликом прославе 75. годишњице од оснивања радње, а за успомену свом оснивачу Димитрију Перовићу, рођеном у селу Бобовишта.
Горње мало звоно
Храму успења Свете Богородице у Манастиру у Дужима
Ово звоно би саливено и освећено да позива верне на молитву и слављење Бога.
Прилажу Милан Ђ. Максимовић и Др М. Перовић из Београда 1939. године.
Десно звоно
MDCCCLX (1860)
(Горњи наслов нечитљив)
Исток — Свети Георгије, југ — Распеће, сјевер — Богородица, и чело — грб Немањића (у средини грба Св. Георгије), са двије инсигније са жезлом које означавају земаљску и небеску власт над свијетом.
Настојатељ манастира
Настојатељ Теофил
На челу манастирске заједнице у Дужима данас је настојатељ Теофил — настављач редовног литургијског живота који у овој светињи никада није прекидан.
Прилози
Помозите манастир
Сваки прилог је благослов за обнову и живот манастира. Бог вам вратио!
Жиро рачун
Нова банка
555-00900264638-93
Девизни жиро рачун
Нова банка
5551101000214105-EUR
Подаци о манастиру
Манастир Дужи бб
ЈИБ: 4402502040001